Иван Новчић: СУМАТРАИСТИЧКЕ РЕФЕРЕНЦЕ ДРАГАНЕ КРАГУЉ


О књизи песама Кратки курс левитације Драгане Крагуљ (Поетикум, Краљево 2020.)


Пишући о филозофској димензији књижевних дела Милоша Црњанског, Никола Милошевић је напоменуо да се дела разликују по степену прозирности и на основу тежине дешифровања. Несумњиво је да Драгана Крагуљ баштини есенцију Црњанскове лирике. Оно што је карактеристично за Кратки курс левитације, јесте истовремено укрштање два тока: неодољиве прозирности и укључене интелектуалности. Ту песникиња комуницира са биполарним читалаштвом: и са онима који разумеју њену интелектуалност и онима који немају искуства у читању поезије. Нпр. у песми „Мимикрија“ не морате да будете добар познавалац Муракамијевих романа да бисте разумели песму, јер песникиња држи одстојање од непојамног заменивши га дубљим исказима, али и јасним поентирањем на крају песме.
Самим насловом збирке, аутор нас упућује на песничко левитирање које се протеже како преко филмског језика и мириса биоскопских дворана, које више не постоје, тако и преко дијалога са знаменитим личностима из историје, и на певање традицијски везано за српско песништво.
Подељена на две целине-мимикрије, збирка песама Кратки курс левитације има у основи суматраистички тематско-мотивски комплекс. Ту је најјасније постављена песма „Трешње“, где се лирски субјект налази у улози чулних компоненти: „Нищта не могу да измислим/не могу ни да умислим/ни да мислим/ја само смирим дух/ у сјајну куглу се завучем/и клизнем низ обзор/кад се карусел заврти/нахрупе неке слике/неки мириси и звукови/нека сунчана јутра/и плавет нечујног мора“. Поетски језик је укомпонован повременим реперкусијама које песмама дају ритмичност и боју. Живописним језиком песникиња потенцијалног читаоца суочава са потребом за нужном слободом коју често притискају окови свакодневице као у песми „Птица у биоскопу“: „И осијећам да сам птица/мада тако не изгледам“.
Песме из ове збирке не карактеришу иронични приступи ни ласцивне слике и бизарности (што јесте карактеристично за већину песника који обитавају савременом песничком сценом, желећи тако да избегну патетичност у својим стиховима), него се песникиња вешто одупире непопуларној патетици стојећи на самој њеној граници која увек прети у песмама које су тзв. љубавног садржаја. Нпр. у песми Једна пјесма с ледом: Звала бих га/Чарли/наравно/да смо се само срели/и љутило би га то/знам/па би морао да се напије/и побјегне далеко/у трећу улицу/да се више никад не сретнемо/али би памтио мој глас/и то мазно Р усред имена“. Са друге стране најјача страна ове збирке су дескриптивне песме у којима исијава хармоничност између лирског субјекта и објекта који је описан. Песме у којима се експлицитно појављују поетске слике, а које су у вези са водом (реке, мора, океани) представљају главну спону између прошлости и садашњости које песникиња спаја кроз низ етеричних песама („Мреже пуне блага“, „Кратки курс левитације“, „Прва јесења киша“).
Са својом осмом збирком песама и квалитетом који је перманентан дужи временски период, Драгана Крагуљ потврђује своју агилност у стваралаштву и посвећеност поезији и стоји као један од посве необичних и оригиналних гласова на нашој песничкој сцени.






Коментари