ЧИТАМО ПОЕМУ "МЕЛИСА" ИВАНА. В. ЛАЛИЋА

"А ти се Мелиса смешиш осмехом хиљадостручним

У вртовима иза слуха, светлим и звучним,

Где расте огромна, прозирна грађевина саћа,

Тешка од меда светлости, горка од заборава"

Поема "Мелиса" Иван В. Лалић

Позивам све чланове Клуба да узму учешће у другој фази рада Радионице, у којој је замишљено да заједнички прођемо кроз српску књижевност друге половине 20. века са назнаком на песништво. Зато Вас позивам на читање поеме Ивана В. Лалића "Мелиса". Одговорите песмом, кратким есејом, записом или коментаром. Све што пошаљете биће објавњено на блогу.

Овде доносимо прву песму поеме "Пчеле" и три песме које су ушле су избор "Антологије српског песништва" Миодрага Павловића.



Пчеле

Мелиса, то тело што се претвара у пчеле,
О тајно уплашеног цвећа, о чиста ватро,
О мутно грожђе очију што постају зреле
тек када пресечен вид је, ко пупчана трака,

Мелиса, крв твоја златна с оне стране мрака
Презире оног бога који је мене сатро
Бременом присутности, о крв то твоја звучна,
Тајном преображења наједном хиљадостручна,

Крв боје топлог лета што зуји кроз поподне
И капље са оштрица светлости изван мог вида
Док ломим прљаве прсте на страшној дебљини зида

Све док ми рањаве руке не постану плодне,
Док ми се немуште речи млечно не забеле
Ко тело твоје, Мелиса, што се претвара у пчеле



Коњ

О озверене звезде, о озвездане звери,
На мене јури бојни коњ, поносан и зао,
Коњ мртвог најамника што разбијао је двери
Уплашених олтара бронзаним оклопом грудним,

Коњ тежак, широк, коњ давно изумрле пасмине,
Коњ без јахача, који је давно у траву пао
Са звездом крви у грлу и очима од клетве будним;
Са звездом крви у грлу и очима од клетве будним;
На мене јури његов коњ, и бојим се да глас ми не

Постане прамен страха, јаук празне дворане,
О звезде озверене, о звери озвездане
Што излазите из разбијених двери трајања

Пред вама страшно сам цео, лишен моћи удвајања
На крви и пламен, и зато окрећем лице
Великом коњу што јури из сна, из црне равнице.

Гласови мртвих II

У ноћи, далеко, плане ватра. За њом друга,
лептири пламена слетели на ивицу ноћи,
Трећа ватра. Убрзо једна чиста пламена пруга,
Прстен око сна. Готово. Нико неће проћи.

Кестенима пред кућом опадне лишће од страха
И људи кажу: јесен. Мелиса, то је табор
Велике мртве војске, смештен на далеке брегове.
Сам, ослушкујем трубача, напето, без даха,

Али место бакарне јеке чујем прве снегове
У напуштеним шумама. А ватре се не гасе.
Негде се сруше градови кад земља исправи набор

На замишљеном челу. Али ватре се не гасе.
Прстен око сна. Је ли неко чуо трубача?
Трубач је иза тишине, и тишина је јача.

Јутро

Просто јутро, кад сва су лица богова слична,
У јетком праскозорју, свирепа, непомична,
Једнако мокра од туђих суза, зелена од плесни,
У осмеху што открива наоружане десни,

Јутро без намере, о зубати зидови собе
Из које треба да пођем, обичан, међ људе,
Да наставим давне недовршене сеобе
У ствари што као звезде збуњујем присуством,

Јутро без милосрђа, глас кише на прозору, студен
И љубичаст, покрети оковани искуством;
Сваког сам јутра слабији а богови се смеше

Зубатим осмехом; они су исти, а мене је све мање,
А њихова проклета снага је само моје незнање,
Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.


О ЛАЛИЋУ НА ВИКИПЕДИЈИ

НАПОМЕНА: Ако не будете могли да дођете до целокупне поеме, обратите пажњу само на песме које су објављене на блогу.