запали поља свитаца рој
знај да међу њима трепери
и један који је само твој.
Трећи… сто трећи… хиљаду трећи
број тако све док пшеница зри
твој свитац мора бити највећи
и најсјајнији, као и ти.
Иако те он верно прати
кроз тамно поље и густи гај
ти никад нећеш препознати
његов мирис и његов сјај.
Можда ти баш сад прође крај лица
мислећи да је сунцокрет жут
да ти није тог тајног свица
ти никад не би пронашô пут.
Он само за те сјаји у ноћи
и само због тебе постоји, знај,
али ти никад нећеш моћи
да пружиш прст и кажеш – тај!
Ма где будеш свијао гнезда
ма где те однео птичији лет
у мноштву других, ливадских звезда
светлеће и он кô златни цвет.
Кад год те њихов сјај заголица,
видећеш мајку и родни крај
свако срце има свог свица
своју ливаду, реку и гај!
Коментари
Постави коментар