Све добре жене месе хлеб
После подне
фотографишем се за интервју у
студију са
бисерном минђушом,
микро камером
бола,
за сто динара
одајем почаст једноминутној срећи.
У немости,
спремана сам рашити реч,
привезати за
повој новорођенчади.
И пре рођења ми
је дат висак да премерим тело своје,
на коју стрмину
нагиње.
И знам, дубоко
у себи знам
Иза брава, жене
у мени и мени пре мене,
месе хлеб
раслабљеним рукама.
У млеко
узаврело удробљена нада,
паучинаста
сазвежђа детињих погледа.
Глуво доба.
На конопцу
окачене сенке кљуцају у јетру.
Грло жедно
емајлираних суза расутих
у крворедна
стабла на длану.
Иза брава, добре
жене месе хлеб,
хрскавице им
титрају уз филхармонију
детонираног
сна.
Главом између
довратника пришивају
закрпе на
развенчане темеље.
Потврђују
анамнезу огњишта, низање ђердана око врата.
У жили искуцана
заветовања.
Иза брава, све
добре жене
видају шилом и
мајчином душицом рубове на које слеће
издах
раскопчаних жеља.
Покрећу
циркулацију миловањем крушне
мрве и ђаволу
стају на жуљ васкрсавајући из муља.
Преду вуницу на
коју нижу угарке за не дај Боже.
Мету крајевима
косе, процветалих подочњака
апострофе сете после
којих читају побелеле цедуље.
Коментари
Постави коментар