Замисли нечије лице у мраку.
Утихнуо је свет и окренуо се
Кључ у глувој брави.
Вежбај ту мисао, јер ноћ
Само што није стигла.
Напипава хладним прстима
Около, као слабовида удовица
Која чисти сребрнину.
Ноћ је тамни самогласник
У потрази за првим устима.
Време, тек оседлано глаголима,
Говор, тек скројен за голотињу мисли.
Беше ли то тамо, у оном врту
Где сенке завирују
Под сукњу метафизике?
Свеједно, ти само понављај
Ону мисао или макар отри
Пепео с неког сећања.
Оног, на пример, када си
У Охриду пио вино
Под дрветом толико старим
Да памти Барбаросу.
Конобар је дошао да наплати
И раширио црни новчаник,
Као хтонску хармонику.
Зар већ затварате, мрмљао си.
Али уместо њега одговарало је дрво,
Сваким листом закључавајући
По једну малу тамницу,
И све што си могао
Било је да се питаш:
Чије је оно лице у мраку,
Окачено о празне мисли?
А ноћ је долазила,
Као што долази и сада,
Обнављајући нејасна значења.
Па добро, нека дође.
У међувремену, можеш
Да се играш жмурке
Са сопсвеном сенком
Или да закопаш новчић у ветру,
Који се управо спрема
Да заклати обешеног Јуду.
Коментари
Постави коментар