загреју душе генерацијама, понављајући сличне оквире прахова, буна и ратова.
Увек тај октобар, поновна катарза предака, можда будућности донесу други
сјај, немогавши поновити голготе што превалисмо небројано пута.
И опет мисли лутају за рукама пруженим ка олтарима, уздигнутих осећаја.
Колико пута поновљених идеала а разасутих тела људских по прошлости.
Да ли ћемо моћи и колико пута понављати то,јер више нас и нема ! ?
Устани туго да погледаш немоћ колевки, напуштених имања
зараслих коровом прекривених шедрвана и капија кроз које се шепурише
упрегнуте чезе и чакшире окићених сватова или поворке тужних мајки
са сузама што исушише наслеђа немоћи опстанка,сахрањујући децу
за коју рекоше да јунаци бејаху, од рода племенитог и народа слобордарског.
Да ли се запитасмо, да ли осмотрисмо своје и туђе сете, туге и трагедије,
да ли упоредисмо чемер мајки ојађених нестанком деце своје
под капама и заставима најразличитијих убеђења, вера,боја и топлина
откуцаја срца, под шлемовима завада и трагедија, црнином завијених.
Да ли слобода има логику понављања грешака, сличних страдања.
Узалудност моћи урушене потребама, осећања преточена у реалност
немоћи опстанка на страдајућем тлу; генерације бивших ратника
на перонима, доковима, аеродромима чекају и чекају, за одлазак.
Они одлазе у земље супротних боја шлемова и уноформи гнусносног сјаја,
јер тако нас учише, због тога страдасмо,умирасмо и надасмо се.
Данас је октобар ,поново руј тугује, али овог пута за нама
што тежимо отићи ван граница овог света у којем се родисмо и заплакасмо.
Свежине јутра и бљесак сјаја остаће у праху сећања и надања у бољитак,
што не дође као први састанак љубавни што душу загрева.
Док немоћ рода нашег за опстанак на огњиштима вечних коренова
више нема ко да оплакује, јер нестанком не видесмо своје слабости.
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар