ДРАГОМ ДЕТЕТУ
Чарлсу Латвиџу Доџсону
Θῆρά μοι ἔννεπε, Μοῦσα πολύφλοισβον Λαλίομφα
Дево одевена као Маслачак, мушки се бориш и вичеш:
„’Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe!“
Изнад свакога ума: Ти Премудрости сричеш!
Буктећи као Искра и титрајући као Зрачак:
„All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe.“
Као Мачак на Гори Пламеној!
Страствено бараташ Сабљом:
“Beware the Jabberwock, my son!
The jaws that bite, the claws that catch!“
Преслатко певаш чудовишту злом!
Скрило се у свему и сваком: откриваш га и опијаш га:
„Beware the Jubjub bird, and shun
The frumious Bandersnatch!”
Мелодијом Девичанском: Лествицом Надмиомирисном!
Луде Љубави Премудрим Звоном:
„He took his vorpal sword in hand:
Long time the manxome foe he sought—”
Целиваш га Наднебесним Жртвеником!
Голубице од Огњеног Снега, док Бездан осветљаваш Дахом:
„So rested he by the Tumtum tree,
And stood awhile in thought.“
Једнако желиш да почиваш, на колену друга: Духом.
Да слушаш слатке приче:
„And as in uffish thought he stood,
The Jabberwock, with eyes of flame.“
Чије причање и њега весели.
Изнад свих простора и времена:
„Came whiffling through the tulgey wood,
And burbled as it came!“
Дух Дува у Маслачак Малецке Бескрајне Тебе:
И у Твоју Млађу Сестрицу Малецку Васељеницу:
„One, two! One, two! And through and through
The vorpal blade went snicker-snack!“
Док сви не васкрснемо:
У Бескрајној и Беспочетној Ружи:
„He left it dead, and with its head
He went galumphing back!“
У Дому Невечерњег Дана: У Недрима Оца Светлости!
II
Дух простачки, злобан и лишен дивота:
“And hast thou slain the Jabberwock?
Come to my arms, my beamish boy!“
Не схвата Чисто Весеље Тог Новог Битка.
Он на те вечнутке хули, као на издају земног живота:
„O frabjous day! Callooh! Callay!”
He chortled in his joy.“
Беснећи што су сасвим лишени: профита и добитка.
Чаврљај, Вечна Девојчице, од очаја спаси Најдражег Друга:
„’Twas brillig, and the slithy toves
Did gyre and gimble in the wabe.“
Срце: што га нису завеле лажи безумног света.
Ох, блажен је добитник тог највећег Венца, Зденца и Блага:
„All mimsy were the borogoves,
And the mome raths outgrabe.“
Несагориве Купине: Срца Једног Детета!
III
Зато одлазите, не ждерите ми душу – зли дуси: као хијене!
„„One, two! One, two! And through and through
The vorpal blade went snicker-snack!“
Ослобођене не кушајте, слатким ропством – бесмртне: али бесрамне, и мртве сене.
Ипак, љубљени! Љубављу слутим – да слутите и ви – какви су Будући Златни Часови!
„He left it dead, and with its head
He went galumphing back!“
Зар не, ви сте душе и без душе? И Смарагдног Мора Будући Шапати?
Гледајте: већ нас све, и радосне и растужене
„And hast thou slain the Jabberwock?
Come to my arms, my beamish boy!“
Купају Вечни Осмеси, и Недремане: Уплакане Зене!
О љубичасте промаје у свили црвене зиме огромно зајапурене!
Блаженства нас већ Лудо Љубе: Уздасима и Уснама Вечног Небеског Хора:
„And hast thou slain the Jabberwock?“
У дечијим срцима Дими се Највиша Гора: одјекују тихи шапати и громке трубе –
Од умиљења дрхтимо, и стискамо зубе: и пре него што Сване – Бесмртности Зора!
„Come to my arms, my beamish boy!“
ПРИЈАТЕЉСТВО
Док ходасмо таласима удишућ sirocco,
Мелстром дечјих душа груну: исон, и тремоло.
Слатка Муза свирала је уздишућ дубоко,
Сви делфини нас љубљаше: заиграсмо коло.
Мили Ангел певао је њишућ се ко дрво,
С свих рамена бацио се у смарагдно дно:
У примрачном огледалу с безданом се рво,
До дна слана шампањац је испио: Високо
Превечним Пољупцем: Муњом сред рогова вала,
Атолима трилиона звезданих корала,
Вечним Млеком: лествицама у подножју Трона,
Од Сунаца прекипелих излио је Звона!
Ластавице одјекнуше баршунасте крви,
Златних коса: стада муња у Осмеху Грома.
Плавом Ружом Круна сину што сва срца мрви,
У Пехару Бесконачном Беспочетног Дома:
Срца-Сунца Блеште: с Крвљу љубе се: ко Трубе
Плачу, Делфини су: Скачу: Насмејана Мана!
Узнесени Палатама: дисасмо Дубоко,
Плодовима Оног Света сладећ се: Високо!
ГЕНЕРАЛНА ПРОБА АНЂЕОСКОГ ХОРА
АРИЈА АРАХНОФИЛИЈА
Ко је човек, да га се сећаш Господе?
I.
Часна туга, и нечасна реч?
Шкргутање, час веће час мање?
Млеч: мач или плач? Смех. Оцат и мед.
Врелина смрзнуте воде. Изокренути ред.
У кристалној палати: онесвешћени силикати
И обешени Аргонаути: Астронаути?
Мемљиво руно и златно дно.
Крв, огањ и лед. (Опустошени поглед.)
Ластавице сазвежђа и галаксија роде:
Робијашнице слободе? (Царство млаког бездана.)
Зар не? – О да! Вода! И испод и изнад
Небескога Свода: Златокоси Океан Слатке Светлости.
II.
Херувими и Серафими крштавају богове: пар по пар,
У Понору Бесконачне Насладе. Олтар је нова твар:
Несагориве Купине пожар. Усијани корали приносе
Пенушаве ласте у Осмех Небеских Ружичњака: Жар
У срцима рубина – у грудима делфина, бунца: Премудрости Нар.
Шапат Грома је химна трудних јагода –
Вечног детињства Пехар:
„Ја сам Ти и Ти си ја, нема више растанака!“
У виноградима и чашама сањаре Анђели и Арханђели
Удишући нектар сазвежђа и амброзију галаксија,
Али Божији Дах их Опија и, Изнад Битија:
Они у Богу дрхте, престрављени и превесели.
III.
„О Света је ова Бесконачна и Беспочетна Ноћ,
Пресветла Ноћ Осмога Дана у Недрима Оца Светлости!
На крилима вечне младости корак нам је божански лак,
Плачући и певајући ми трчимо ка Очевој Кући.“
А ми? Ми улазимо у Надсветлосни Примрак.
Химне Тишине нас Љубе, Певају у Знају
Још пре Стварања света – изнад времена:
Омивају нас Светим Миром.
Одевени Порфиром Девичанских Муња: постајемо
Не само бесконачни, већ и беспочетни по Благодати:
Златни Тигар. У Богу:
Свако је пророк, свештеник и цар.
IV.
И ако се попнемо на небо, и ако сиђемо у пакао,
Куда бисмо се сакрили од Лица Твојега Господе?
Ми, Твоје Смрти клинови. Ми, Твојега Срца кринови.
Ми, од Твоје Крви пребели: Вечности кћери и синови?
Зар није човек, Господе, за Твоју Глад храна?
Зар није човек, Господе, Твоја Прекрасна Рана?
Зар није човек, Господе, за Твоју Жеђ вино и вода?
Зар није човек, Господе, Твоја Опојна: Страшна Слобода?
Зар није човек, Господе, за Твоју Љубав чедо?
Зар није човек, Господе, Твоја Тајна: Твоје Чудо
Што нема ни Врх ни Дно: Бесконачна Ерупција
Непроцењивог Блага деце богова: Твоје Стреле Чежња?
V.
Куда би наша срца побегла, из Твојега Срца Господе?
У пустињи, у којој Твоје Тело и Крв нису храна,
Ипак нас Храни: Твојих Неисказивих Уздисаја Мана!
Човек је стрела чежње. Љубав је Велики Ратник.
Лавина Вина: Бујица-Суза у оку-огњу: пакленог дна
Скинијa-Ружа: Ухо и Лествица Мироточивог Пужа:
Љубавни Бездан: Вртлог Крви и Мрежа од Злата сва
За изгубљена срца: Куца У Божијим Грудима.
Паука тка сан.
Мушица срца: сања.
О! Одзвања Дан!
Злато сна пада
Кроз паучину неба
У Осмех Сунца.
Вечност је – Млада
На Лествицама Сјаја:
Љубе се срца.
Ко је човек, да га се сећаш Господе?
THE ECCHOING GREEN
И уздрхтали смо до најдубље сржи свог бића, али не од страшног склада,
или од лошег пића, већ: од луде радости! Чека нас дакле заиста тежак
домаћи задатак: тим боље! Чека нас бојно поље воље: Празник Велик и
Тежак који је сам живот људски: ни мање ни више него: трка за венац бесмртности.
Чека нас дело не омеђено празнином, већ: обезграничено Пунином!
Чекају нас рајска острва: сабрана у Сабору свих светих: Откривење нове твари!
Чекају нас бесмртне нове песме и бесмртне нове химне прекрасно
расцветане широм свих висина и надвисина у понорима свих дубина и наддубина
миријада и надмиријада Вртова Лаконогог, Многокрилог и Многооког Универзума:
Лудачки Пољупци Песама никлих из маленог и нејаког пшеничног зрневља
свих наших убогих љубавних речи, слабашних муцања и шапутања, нечујних
тепања и неизрецивих уздаха: самлевених у прах и пепео: па пробуђених у
Нествореном Злату Новог Неба и Нове Земље: као Свеопшта Ода Васкрсне
Радости Непобедиве Љубави: Одар Најслађе Светлости.
Чека нас Венчање Неба и сваког осољеног и ословљеног стуба: у Обличју
Лествица Будућег Века Које неће имати ни почетак ни крај: већ ће нас
из славе у славу Узносити: са Богом Љубављу у све Нови и Нови Загрљај.
Чека нас Надпрекрасни Склад свих и свега у Богу:
Братство и Јединство целокупне творевине у Христу.
Чека нас савијање и цепање свитка старог времена и простора:
преображавање све твари из пропадљивости у непропадљивост:
Нова Земља и Ново Небо: ново Сунце и нове звезде: Нови Космос,
Свеопште Васкрсење и Свејединство – када смрти неће бити више,
ни болести, ни туге ни жалости, па чак ни сећања на зло, ни рушевина:
Чекају нас нова имена на белим каменовима исписана,
скривена стада рубинских и смарагдних Рана, блештећа
у пехарима Новог Вина: Које Превазилази сваку радост и
сладост, и сваки ум: вечно наздрављање, и поздрављање на
Вечни Празник: лудачким пољупцима.
Страшно је пасти у Руке Бога Живога: страшно је пасти
у Руке Надпрекраснога: у Руке Љубави од Које нема веће:
у Стисак Њеног Миловања: у Благодат Без Обала: бити
преплављен Нествореном Светлошћу и утопљен у Океану Радости:
Видети што никада ниједно око није видело, чути што ниједно уво није чуло,
познати што ни на један ум не дође и ни у једно срце не уђе, љубити као што
нико никада није љубио: кличући и вапијући: Ава Оче! Превише Је Дивно
Твоје Срце: Твоје Вино! Помилуј нас од Твог Миловања!
ОТКРИВЕЊЕ НОВЕ ТВАРИ
Да ли ћу моћи на овом непочин–пољу
да ти подигнем шатор од својих дланова?
Непочин Поље још од пре вечности сања
увек исто на Плавој Звезди. О чему?
О малих богова најезди!
Оно никада није само. Оно је тамо где је Невечерњи Дан: Невечерњи Длан
Бесконачне и Беспочетне Светлости. Тамо где је Невечерњи Сан Јаве у Дому Оца Тог Надпрекрасног и Преслатког Надсветлосног Примрака. Тамо где ћемо бити и ти и ја!
А са нама све: што дише славећи Господа – сви змајеви и сви бездани – баш свако и баш сви!
Тамо где ће сијати шатори бројнији од морског песка исткани од дана и дланова свих који су икада живели: родили се, расли, радовали се и страдали, умрли и васкрсли! Шатори блиставији од драгог камења: извезени свим силним и нежним сланим и слатким хладним и врелим сузама и сузицама бесконачне жалости и бесконачне радости свих векова: за сву вечност свих вечности!
Као љиљани светлости на том Непочин Пољу биће шатори буктећи као океан или смарагдно огледало намрешкано од зноја, крви и суза, вере, љубави и наде, осмеха, уздаха и стихова срдаца свих створења: претопљених у Златном Огњу уздисајима неисказивим Духа Који се молио и моли се и молиће се у свакоме од нас – тако избељени да буду бељи него снег!
Шатори који поскакују као јагањци, са блиставим очима нежних срна и врелим срцима лавова занесених љубављу према хитроногим газелама вечите радости и неизрецивог мира: као коло муња и громова ускомешаних на пољу љиљана. Пијани од вина осмеха и стихова који не горе, већ померају горе – горе имајући срца – горе трилиона јагањаца овчице васељене: да скакуће звездане светлости море.
У Бескрајној Плавој Звезди Златнога Непочин Поља мирно пасе златно стадо дана и дланова. Оно никада не спава. Већ као златни крст и златног звона прст: зове, звони и миомирисима излива се. Усијане љубави лавом Оно сеје ли сеје живот: и браце и сеје на њивама и валовима времена и простора малишана космоса са чуперцима галаксија!
Оно, тепајући му и певушећи једва чујно, чешља поспани млечни пут да блиставије сија, и Златно Млеко Нестворене Светлости, као детенце, жудно на душак да испија. Док га сав небески хор хармонијама које још не можемо примити прво купа, потом брише па брижљиво повија и уз срце привија!
Непочин Поље је у Дому Оца Светлости у Којем су многи станови.
У Недрима Оца: у Недреманом Оку Небеског Јерусалима. У Његовом Срцу и
Његовим Грудима. У Шатору Завета од Дланова Сведржитеља у Којем ћемо
клицати као што смо клицани: Ава, Оче! Помилуј нас од Твог Миловања!
Коментари
Постави коментар