Није ово земља за старце. Млади
Једно другом у загрљају, на дрвећу птице –
Тај род на умору – са својим песмама,
Лососов слап, скушом богата мора –
Риба, човек, птица, целог лета славе
Све што је створено, рођено и што мре.
Па занети чулном свирком превиде
Споменике ума који не стари.
II
Остарео човек је тричава ствар,
Ритав капут на штапу, сем ако
Душа не запљеска и не запоје све гласније
За сваку риту смртне хаљине,
Ал нема ни школе певања, постоји само
Изучавање споменика сопствене величине.
Стога преплових мора да дођем
До светог града Византије.
III
О, мудраци у божјем светом пламу
Ко у златном мозаику на зиду,
Дођите из светог плама, извите се у спирали,
Будите учитељи песме мојој души.
Разорите ми срце; жељом болно,
И за звер на умору везано,
Оно не зна шта је; водите ме
Некуда у лукавство вечности.
IV
Кад једном ван природе будем, ја нећу
Узети телесни облик ма које природне ствари,
Већ онакав облик какав златари грчки
Од кованог злата и златног емаља праве
Да њима дремљивог цара одрже будним;
Или ћу сести на златну грану да певам
Господи и дамама Византије,
О оном што је било, што бива ил што ће доћи.
Превела: Милица Михајловић
Коментари
Постави коментар