Иван В. Лалић: ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака –
Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле –
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.