Песма се обично пише кад све тишине одустану од Тебе.
Кад ме и конобар тупо гледа.
Кад сва се пића броје као сувишна
и кад свитања прете видљиво.
Остајем у својој љусци.
Около – град и недоба. Хладноћа и грохот трамваја;
шкрипа шина, шкрипа сувих жеља у мени,
језиви траг дана с окрајка, јутро и његова пустош.
Мање сам Жена у ово доба.
Мање сам лепа и мање ме препознају.
Добро је.
Песма се пише по унутрашњости рукава.
Марамицом, по челу над мислима...
Пожелим понекад да сам
Ти.
Све што имам згужвам у Ноћ.
Слажем: обећам људима случајним
боља времена и лепшу мене;
замолим их да прећуте,
да придрже ми сате сипљиве
до јутра...
Завејем страсти својих дана
пустом жељом да будем
Ти.
О бок разбијем лепоту,
на трећем пићу већ слетим у Твоју суштину
горку.
Распорила сам Ноћ
за Тебе.
- Уђи.
Све су то – љубавне песме.
Све те пукотине у рукавима,
На погрешној страни лица
носиш вид.
Спотичем се о којекаква Слепила
туђа.
Очекујући да ме препознаш.
Нису дани за сваког од нас. Има нас
са сунцем одавно зашлим у себе.
Има нас горких,
самониклих сред оловног.
А песма се обично пише кад све тишине одустану од Тебе.
Кад ме и конобар тупо гледа.
Кад сва се пића броје као сувишна
и кад свитања прете видљиво.
„Остани у својој љусци.“ –знам, добро ми желиш.
Волим те и оваква, и гора, и смрвљенија.
А ти ћути моје истине, да (неизречени) трајемо дуже.
Репродукција: Ван Гог (извор фотографије)
Коментари
Постави коментар