Ваведење
Ја сам белина пред црквом
Која се осипа
На пољима суботњег тропара.
Ту пред капијом самосвести
Губим се у Бићу
Милозвучне Богопознаје.
Клизим до врата и изливам се
Под кореном Крста
Како бих постала
Ухо.
Чиним све да не избришем
Траг упрљаног човека
Већ остављеног
Као мастило
Просуто на путу.
А оно људско ништавило
Обгрљено страхом
Васкрсло је у загрљају,
Баш као што је
И субота у гласу.
Коментари
Постави коментар