ДОЗИВАЊЕ ФЕНИКСА

Разговор са Зораном Недељковићем о рату, славујима, ватри, витештву, сизифима без камена...

Рат славуја у мојој души

Поезија је игра духа, својеврсна бела магија. Док пишем песму разговарам са мојим добрим демоном, али он боље пева него што говори. То није Сократов демон који поставља питања и сили ме на разговор са њим, то је демон који ме као славуј својом песмом изазива да га надмашим у надпевавању. Ово надметање је " рат"без објаве рата , и није пресудно ко је први почео, јер  тек обоје смо једно, као јин и јанг, или анимус и анима у Јунговој психологији. Као што бела магија призива добре духове тако и овај огњени славуј у мени изазива жељу да му се придружим , ако успем у томе знам да сам написао добру песму, али његова жива реч коју испевава, чак и одјек који чујем има снагу ванвременског духа који даје смисао мом животу.

Песма је дозивање феникса

Моја најновија књига песама "Фениксовим пером" је призивање феникса, митске птице која симболизује бесмртност. Овај Христов орао никад није виђен. Са палмовом гранчицом у кљуну, приказан на зидовима хришћанских цркава, представља победу живота над смрћу. Иако прича о њему потиче још из старог Египта, ја је преузимам у хришћанском смислу, јер ако човек прихвати своју смртну природу, попут феникса који скупља гранчице за сопствену ломачу, и  када презре све оно што га везује за земне силе и остатке вечито променљиве стварности, има наде да се промени и да угледа оно невидљиво. Макар то била и причина, довољна је људском духу да не изгуби самопоуздање, али и веру у Бога кога још нико није видео. Збирка "Фениксовим пером" је наставак претходне књиге песама " Шаптач". Оне чине заокружену мисаоно - лирску целину, писане ватром, фениксовим пером, који у мојој машти постоји као доказ да ме је једном феникс у сну посетио.

Витез своје душе

Бити витез своје душе је императив који свако од нас мора да поштује уколико мисли да не изневери себе. То значи беспоговорно слушати свој унутрашњи глас као господара. И жртвовати се попут витеза, не бојећи се смрти или подсмеха оних који нису у стању ни штитоноше да буду. Бити витез своје душе значи бити сам себи и онај који слуша и онај који наређује истовремено, као истински господар сопствених мисли. Бити витез своје душе значи не заборавити своје детињство.

Сизиф без камена

У данашњем постмодерном друштву, човек је побегао од сопствене слободе, неко је уместо њега смислио и донео одлуку за бекство ( у Фромовом смислу), из аутентичног живота у један хиперреални свет, где све привидно изгледа стварније од стварног. Човек је лишен одговорности за своје речи и поступке, све је дозвољено кад неко други уместо нас сноси "одговорност", не дајући нам могућност избора, по Сартру првог лица слободе. Митски Сизиф је био видљив  у свом свету богова, одговарао за своје дела и због њих подносио казну. Данашњи невидљиви Сизиф нема никакав осећај одговорности, јер је усамљен у толиком мноштву отуђених људи. У безнађу окамењене егзистенције  он је само фосилни остатак некадашњег слободног човека који је стварао своју историју и сада успаван причом о крају историје може да завиди митском Сизифу који је за разлику од њега имао снаге и воље да буде то што јесте.  У постиндустријском друштву радника без рада, изгубио је епитете за поређење са Камијевим радником који се са посла враћао кући,и попут античког Сизифа силазио по свој камен који би се докотрљао са литице, да би сутра свој рад за њега, тежак попут судбинског камена, изгурао до краја радног дана и осетио задовољство да је нешто и од њега зависило. Али оно што чини човека је рад који осмишљава његов живот (  духовни или физички) и који га чини задовољним,  лишити га њега исто је што и Сизифу одузети камен.