На више је начина "Мелиса" Ивана В. Лалића привлачила пажњу критичара. У текстовима који су јој посвећени говорило се о жанровском одређењу ове песничке целине, интегративним факторима који делују унутар ње и, нарочито, њеној вези с „Десет сонета нерођеној кћери”. Такође, осветљени су њено формално обликовање и начини фигурације, у којима повлашћено место заузимају говор о сонетној форми, те лирском апострофату и апострофанту, а пажња је посвећена и питању њених тежишних тематских тачака, услед којих је "Мелиса" одређивана као поема о љубави, метаморфози и(ли) језику.1 Може ли се, међутим, "Мелиса" посматрати као мит о једној пожељној метаморфози самог језика? Ако може, које би биле последице остварења такве метаморфозе по језик саме песме? Један од могућих одговора покушаћу да скицирам у овом тексту, али треба, мислим, имати на уму да пут до те кратке скице и до оно га што би ова метаморфоза могла да значи води кроз контекстуализацију језикâ унутар поеме. Стога ће пре свега бити промотрено на који начин песник у Мелиси гради два умногоме одвојена, разли чита и супротстављена света, као и две фигуре које у тим свето вима егзистирају.
1 Тихомир Брајовић, „Између митске и трагичке визије: ʼМелисаʼ и ʼДесет сонета нерођеној кћериʼ”, у: Од метафоре до песме, „Григорије Божовић” – Просвета, Приштина – Београд 1998, 160–177; Александар Петров, „Циклуси у поезији Ивана В. Лалића: ʼМелисаʼ”, у: Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник, Институт за књижевност и уметност – Учитељски факултет, Београд 2007, 59–91; Светлана Шеатовић Димитријевић, „Од ʼМелисеʼ до ʼДесет сонета нерођеној кћериʼ – циклуси и контекст”, у Књижевна историја, год. 41, бр. 139 (2009), 595–622; Светлана Шеатовић Димитријевић, „Циклизација сонета – Куленовић, Раичковић, Лалић”, у: Епизација модерне лирике, Институт за књижевност и уметност, Београд 2014, 153–171.
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ
Коментари
Постави коментар