 |
| Ускоро у издању Поетикума! |
Моје речи неће изговарати
ни једна уста
неће бити поетеме
на коју ће се радо позвати
неки нови књижевник
Моја поезија је материја
живе смрти,
крви што вапи ко мисао
у оковима страха
Немао сам се и нестајао
ко облаци упрегнути
јаким ветром
није било толико дара
колико Крика да уобличи
пређени пут од сржља
до сузе што шуми слутњу
додира себе као целине
Ја сам расцепана нит
у кашљу једне бољке
надтамио сам очај
И ево: сада светли из мог ока
ко молитвена суза
Волим глад јер мирише на корен Бића
исцрпљење је повратак у сопство,
једном сам пипао Живље Сунца и дознао:
Гледати свет са дна себе једини је вид
Све подлеже слепоћи
трагедија не би одабрала
живот за коначиште
да живот није склон пропасти
Ко је поставио питање сврхе
зна да се ваздух не може
написати, ни насликати
бивство се дише
а мене гуше мркле ватре:
Од моје патње туцају камење
за гробове
Коментари
Постави коментар