Понекад волим да стојим у угловима
које ваше око никад не хвата.
Клошарим међу потоњима.
Држим руке као трубу испред лица,
нос ми епицентар,
гротло у које хватам туђе мирисе.
Крмељ
лој,
зној,
лук са шљивовицом,
пред пут натегнуто и изгутано,
мира сузних очију после свађе,
деца што воњају по зашећерену млеку,
мајке их нису пустиле да пођу пре но што искапе шољу,
чиновници са крвавим шуљевима,
курве још топле од туђег семена
и непране постељине,
мрзовољни швалери са лошим лосионима на прочекињавелом образу.
Хватајући све те мирисе,
понекад, кад доспем својој соби,
уточишту,
погледам лице у огледалу,
питајући се ко је тај човек.
Капут мирише но туђим душама.
Неко је други удахнуо моју.
Коментари
Постави коментар