јунака из старих времена
када је којега од њих
савладала жестока срдња
али су се дарима они
и речима стишати могли.
Феник из "Илијаде"
Нисам толико слеп
да не бих видео сузе
у очима твојим и музе,
оне које ме нагоне
да својом руком исписујем еп,
у коме је срдња Мелеагрова
велика, а мени је намењена
спрдња.
Ту је дакле снага
речи, у понижењу.
А награде и нагрде ће ме
већ стићи.
Пред страшни ме чин
стављате, о бози, у неслози
вашој да ја испаштам,
поштапајући се од немила
до недрага.
И шта ћу ја, син
Оца и Завичаја, него да певам
као што морам.
Гневан да ли то бивам?
Тако моја поезија
поприма драматичан ток.
И гори исток.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар