лавиринту последица и узрока
за разноврсност живих бића
која сачињавају овај чудни свет,
за разум, који ће непрестанце сањати
о плану лавиринта,
за Јеленино лице и Одисејеву истрајност,
за љубав која нам омогућава да видимо друге
као што их види божанство,
за тврди дијамант и неухватљиву воду,
за алгебру, палату од драгоцених кристала,
за мистични новац Ангелуса Силезијуса,
за Шопенхауера,
који је можда одгонетнуо свет,
за блесак ватре
који ниједно људско биће не може гледати без страха исконског,
за махагониј, кедар и сандал,
за хлеб и со,
за тајну руже
која нуди боју а не види је,
за неке вечери и дане 1955,
за тврдокорне гониче стоке што у равници
пожурују крдо и зору,
за јутро у Монтевидеу,
за уметност пријатељства,
за последњи дан Сократов,
за речи које су једног сутона упућене
са једног крста ка другом крсту,
за онај сан Ислама који је обухватио
хиљаду и једну ноћ,
за онај други сан, о паклу,
пламеној кули што очишћује
и славним сферама,
за Сведенборга
који је на лондонским улицама са анђелима разговарао,
за тајновите и древне реке
које се сустичу у мени,
за језик којим сам, пре толико векова, говорио у Нортумбрији,
за мач и харфу саксонску
за море, што је блистава пустиња
и знамен ствари које не знамо,
за музику речи енглеске,
за музику речи немачке,
за злато што се у стиховима пресијава,
за епску зиму,
за наслов књиге коју нисам прочитао: Геста деи пер Францос
за Верлена, недужног као птице,
за кристалну призму и бронзани тег,
за тигрове пруге,
за високе куле Сан Франциска и острва Менхетн,
за јутро у Тексасу,
за оног Севиљца који је написао Моралну посланицу,
а чије име, као што би и он желео, не знамо;
за Сенеку и за Лукана из Кордобе
који пре шпанскг језика написаше
читаву шпанску књижевност,
за геометријски и отмени шах,
за Зенонову корњачу и Ројсову мапу,
за лековит мирис еукалиптуса,
за језик који уме да опонаша мудрост,
за заборав који брише или мења прошлост,
за навику
која нас понавља и потврђује попут огледала,
за јутро које нам даје илузију неког почетка,
за ноћ, њену таму и њену астрономију,
за храброст и срећу других људи,
за отаџбину, која мирише у јасмину
или мачу старинском,
за Витмена и Фрању Асишког, који су већ написали песму,
за чињеницу да је песма неисцрпна,
да је неодвојива од збира свих створења,
да никада неће стићи до последњега стиха,
и да се мења према људима,
за Френсис Хеслем која је молила децу да јој опросте
што тако споро умире,
за тренутке пред сан,
за сан и за смрт,
та скривена блага,
за тајне дарове које не набрајам,
за музику, тајанствен облик времена.
Превео: Радомир Константиновић
Коментари
Постави коментар