у трагањима за данима твојих очију, зелених.
Сјај блиставог у вечерима на тврдђави младости
што још гори у корацима избледелим и недовршеним
Бат давних јесени бруји у сузама проткан и венцима лишћа украшен.
Толико времена, толико спознаје у проћерданом лутању
због сећања што не дају вечности, застором покривеној,
да заборави старе топлине буктиња раног пролећа.
Док у магли долазећих снегова опстанак звони
са звоника равнице, што пуца у недогледу
снежне кочије и сјајне гриве белих липицанера,
сетом искре, на шал и шубару боје крема, у преливу осмеха твог.
Да ли буктиња остаје у вечности, или туга као кишне капи
ударајући по окнима патњи у времену,
хук вихора живота доноси, док поновна љубав, сазнање нуди,
души напаћеној, што окове скида, у надањима.?
Коментари
Постави коментар