Расту му плећа, крупњају кости за један век
И он се одмиче лицем од земље која му зебе
Узимајући прав ход и људско име за себе.
Ако позлатиш кључну кост моћи ћеш дићи кубе
тела
У ненадног праведника, у држање светитеља,
Испуниш ли своје земно моју ћеш лозу пламенити
у љубавном гету.
Подај себи вино
Из цветова никад моје румењене лозе,
Јер увек је душа узревала пре напева уморних
берача.
Они носе чанке крви пуне
И њихов лањски род срдито рањава моје облике.
Ево, пристижу берачи лепоте
И мир нуде претрпан простим сновима.
Држећи се за руке хајдемо за трпезу
Да затворени у том трапезу испунимо завет:
Претвори своју крв у вино,
А тело моје у хлеб
И нека буде крвави мрест
И свети причест снаге!
Можеш ли бити мој у ноћи боје куване нане,
Вратити у себе окруњена крвна зрнца И
тихо тако дозревати у баштини пунозрног срца?
Из књиге ,,Амброзија"
Коментари
Постави коментар