Милица Миленковић: ВЕЧЕ КАНЕ

/КАД СЕ ИСПРОСИ ДЕВОЈКА/

Црвеном свилом прекривено тело младице

Столује међу женама

Посађена на троношци какву памти из детињства

/баба је такву држала поред топле пећи/

Дамари њеног погледа престају

На рупичастим отворима мрежасте тканине

Лепе се на златним нитима веза

Руба, ивице, границе

Онога што вечерас јесте

Онога што ноћас треба постати

Пружа невино набрекле дланове

Столује међу лицима као да проси

Парче новог будућег живота

/могући жар из топле пећи/

Ни кап кане да кане

Зурле дамарају ван златног веза

Обрубљеног црвеног вела

Једна од баба приноси метални тањир

Слику малог дечака

У сржи свакодневног медаљона

Ни кап... да кане...

/Сипају јој зрна кукуруза и белог пасуља/

Широм отворене шаке

Мали набрекли дланови

/Зрна падају око троношке/

Око младице

Бисери немоћи

Неоствареног сна девојчице

Из последњег детињства