Реч,
кад бих да сам загрљена.
Реч,
кад бих да ме се сетиш.
И реч
да све то себи вратим,
да прогутам жељено
а неостварено,
јер – од сујете се нећемо препознати.
Знам...
Реч
да кажем да те
не волим.
Да те не сањам.
Да моја је
Тишина
од твоје јача.
Стаменија.
Жешћа.
Реч
да у њу сва се склупчам.
Да мотам мисли
и чежњу за тобом,
а да звучи грубо,
ох, тако пожељно храбро,
да звучи гордо,
јер јесам,
заиста јесам, тако поносна
и на све ово
што сам без тебе...
Реч
да проплачем
прећутавши је.
Реч
да ме обесмисли.
Да знам
да могла сам је
рећи
једном,
кад имало је смисла...
... Да могла сам је
шапнути
у нежну шкољку
твојих немуштих хтења...
Да могла сам њом
низ литице твојих узбуђења
пасти право
у понор Наше Среће.
Реч.
Проклета реч жене
која радије ћути чекајући,
него што верује
гледајући.
Спутај вечност кроз коју трајеш.
Ту где ми не верујеш,
спава Реч
неизговорена.
Наша.
Ја немам снаге за њу.
Изговори је,
за свемир бесмисла буди
од мене већи.
Реч голу,
попут жене која о теби сања.
Реч пусту,
попут ћутања без корена.
Ту смо, негде, ...
..., иза речи од камена,
иза тишине вечне.
(Мало је, мало
ово зрно времена
да у њега стане Реч
која се ћути.)
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар