једног истог оваквог лета,
једном је дечаку
убијен плишани меда,
што му га покојни деда
за рођендан поклонио.
Ја нисам био тамо,
ал’ бих се могао заклети
да и данас јасно чујем
како једно мало,
крпено срце
све спорије куца
и како два пластична ока
цврче на августовском сунцу.
И могао бих се заклети
да нигде ниједног облака
није било.
А беснела је олуја.
Можда сам видео ватру,
можда сам видео људе,
и исукане ножеве,
и чизме, прашњаве, црне.
Можда сам видео све то,
а не сећам се ничега.
Сећам се само сунца,
и једног плишаног клупка
са растопљеним зеницама.
И сећам се,
иако нисам био тамо,
да нигде ветра,
ни облака,
ни кише није било.
А беснела је олуја.
И августовско је небо
салву громова испалило
у једно збуњено и само
крпено срце медвеђе.
(5. август, 2014)
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
ПРЕУЗЕТО СА БЛОГА НЕМАТИХПАРА
Коментари
Постави коментар