...И покушавам тек да напишем песму. Ја не умем да сабирам и одузимам. Не умем да поправим грејалицу. Не умем да орезујем виноград, да пишем саопштења за јавност, не умем да малтеришем, не умем да шоферишем. Не умем да навијам за Звезду, ни да дижем руку приликом гласања, последњи пут сам гласао на изборима за председника одељења. Можда не умем ни да пишем. Али покушавам. Понекад вероватно желим да тиме купим зрно пажње, милиметар снађености и пронађености у свету. Али оно што заправо желим више од свега је да се одбраним од презривог погледа локалног вулканизера који не лаже кад каже да у кући има хиљаде разнобојних новчаница; од погледа оних што ме пореде с мојим некадашњим другом из клупе, садашњим кумом, који има жену, посао, бебу и вештачку палму; од дебеле Анђе, која ми није дала да одрастем, како би довека могла да ми лупа ћушке. И заправо се и не трудим да се излечим. Моје болести су моје најчистије светиње, све што неко никада неће имати. Једино што покушавам је да напишем песму. А кад је напишем, урамићу је у један кишни облак и дати јој име од ког ће васиона вековима грмети.
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ НА БЛОГУ АУТОРА
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар