Пређи на главни садржај

РАДИОНИЦА ПЕСНИКА

Претражи овај блог

Срећан почетак!

Објавио Александар Марић дана јануар 11, 2016

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Коментари

Постави коментар

НАЈЧИТАНИЈЕ

Николај Велимировић: ЦАРИЦА ТИШИНЕ

Тихо и претихо Ти земљом хођаше, Нечујно у свету живот провођаше, Дишући молитвом и ноћу и дању, Сањајући вечност у сну и спавању, Тиша и од росе што свануће влажи, Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи, Мирнија од летње плаветне висине, Богата царице, царице тишине! Утишај ми душу ведром Ти тишином, Покажи ми небо с Твојим царем Сином! Нема такве буре да је се Ти бојиш, К'о звездани простор над бурама стојиш, Раскош звезда скрива земна олујина, Открива је светлост и ведра тишина. И тишина Твоја раскош неба јавља, Тишина Те, Дево, види и прославља. Ти нечујно растеш к'о планинска трава, Безгласна, безшумна, к'о висина плава, Безгласна, безшумна, к'о морска дубина, Царице тишине, младост без година. О, ко други може родит Божјег Сина, Осим таква здрава, царствена тишина? О, ко други може мени мира дати, Сем Тебе, царице, реко благодати? Бура се не бојиш, посред бура ходиш, Кадифеном руком бродоломне водиш. Греха се не бојиш, у кал греха сходиш...

Милош Гостиљац: ОКТОБАРСКА СЕТА

Разливенсот руја, помешаност уснулости и надања што изнова бљеском загреју душе генерацијама, понављајући сличне оквире прахова, буна и ратова. Увек тај октобар, поновна катарза предака, можда будућности донесу други сјај, немогавши поновити голготе што превалисмо небројано пута. И опет мисли лутају за рукама пруженим ка олтарима, уздигнутих осећаја. Колико пута поновљених идеала а разасутих тела људских по прошлости. Да ли ћемо моћи и колико пута понављати то,јер више нас и нема ! ? Устани туго да погледаш немоћ колевки, напуштених имања зараслих коровом прекривених шедрвана и капија кроз које се шепурише упрегнуте чезе и чакшире окићених сватова или поворке тужних мајки са сузама што исушише наслеђа немоћи опстанка,сахрањујући децу за коју рекоше да јунаци бејаху, од рода племенитог и народа слобордарског. Да ли се запитасмо, да ли осмотрисмо своје и туђе сете, туге и трагедије, да ли упоредисмо чемер мајки ојађених нестанком деце своје под капама и заставима ...

Душан Бигић: РУКЕ И ЦВЕТ

(хаику) Цвеће се смеши јер не зна да говори, мирис косе. Раширих руке, у свом сам завичају, све је остало иза. Лелуја цвет, не може се смирити, паук док прикачи мрежу. Седи просјак. Из испружене руке, нико не узима. ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Александар Деспотовић ДЛАН

ДЛАН Тражићу те Јер си слобода Длан у пољу (Живот на длану) Ти ћеш ми Прсте размаћи Кад ме ослепелог Уклоне с брода Погледи стану (Како се дише Кад си сам) У ове сене Што језде Стали су Сати Ко небо меки Кад додирну се Затрепере Усахле усне Странци далеки.

Вилијем Батлер Јејтс: ЈЕДРЕЊЕ У ВИЗАНТИЈУ

I Није ово земља за старце. Млади Једно другом у загрљају, на дрвећу птице – Тај род на умору – са својим песмама, Лососов слап, скушом богата мора – Риба, човек, птица, целог лета славе Све што је створено, рођено и што мре. Па занети чулном свирком превиде Споменике ума који не стари. II Остарео човек је тричава ствар, Ритав капут на штапу, сем ако Душа не запљеска и не запоје све гласније За сваку риту смртне хаљине, Ал нема ни школе певања, постоји само Изучавање споменика сопствене величине. Стога преплових мора да дођем До светог града Византије. III О, мудраци у божјем светом пламу Ко у златном мозаику на зиду, Дођите из светог плама, извите се у спирали, Будите учитељи песме мојој души. Разорите ми срце; жељом болно, И за звер на умору везано, Оно не зна шта је; водите ме Некуда у лукавство вечности. IV Кад једном ван природе будем, ја нећу Узети телесни облик ма које природне ствари, Већ онакав облик какав златари грчки Од кованог злата ...

Бранислав Петровић: ОДЛАЗАК БОХУМИЛА ХРАБАЛА

Мој друг, пријатељ и кум Бохумил Храбал Песник из златног града Прага, "Пао је с прозора болнице Хранећи голубове". Тако јављају агенције. А,међутим,није лепо рећи да је Пао За господина који је Одлетео. Пасти и одлетети није исто. Та непрецизност заиста жалости дух. И није Бохумил Храбал хранио голубове Како јављају пискарала Него су голубови хранили њега У господском сиромаштву и слави старости Мрвицама светлости хранили су њега Голубови његовог града. Да му ојачају крила. Да буде јак кад полети.

ЧИТАМО ПОЕМУ "МЕЛИСА" ИВАНА. В. ЛАЛИЋА

"А ти се Мелиса смешиш осмехом хиљадостручним У вртовима иза слуха, светлим и звучним, Где расте огромна, прозирна грађевина саћа, Тешка од меда светлости, горка од заборава" Поема "Мелиса" Иван В. Лалић Позивам све чланове Клуба да узму учешће у другој фази рада Радионице, у којој је замишљено да заједнички прођемо кроз српску књижевност друге половине 20. века са назнаком на песништво. Зато Вас позивам на читање поеме Ивана В. Лалића "Мелиса". Одговорите песмом, кратким есејом, записом или коментаром. Све што пошаљете биће објавњено на блогу. Овде доносимо прву песму поеме "Пчеле" и три песме које су ушле су избор "Антологије српског песништва" Миодрага Павловића. Пчеле Мелиса, то тело што се претвара у пчеле, О тајно уплашеног цвећа, о чиста ватро, О мутно грожђе очију што постају зреле тек када пресечен вид је, ко пупчана трака, Мелиса, крв твоја златна с оне стране мрака Презире оног бога који је мене с...

Богдан Цветковић: МАТИЦА

МАТИЦА месец врач је потонуо у мрак из даљине завија пас као да неко беспомоћно јауче ветар ломата усамљени кишобран низ натопљене улице неком невидљивом магијом града у трептају нестану редови уличних светиљки са градских платформи птица безбрижно отресе кишу са крила настављајући лет дим се извија изнад кровова у правцу бескраја на измаку ноћ без сенке гола и боса стане пред тебе дах јој се кроз маглу прикраде нечије очи ти некуд остале на глави ти небо обамрло на раменима расту планине глас одјекује празнином растргнуте руке носе га још даље одлазиш у освит ћутању свом неизрецивом зрак ће сагледати сву дубину таме у твом срцу јесење сунце продире кроз велике мутне облаке који мирно плове ка матици тишине ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

ВРТЛАР У РОМИНГУ

Разговарали смо са песником Тонијем Пердићем о холограмима, метафорама, сумњи, Хани која је пред вратима... Постоји само холограмска пројекција заустављене материје Једноставно, не постоји чврсто утемељена теорија нашег путовања космосом на овој мајушној лопти. Вековима се нагађају и наслућују могући одговори, чак се и самом чину трагања приписује тај највећи значај. А поезија у таквом контексту може да се дефинише и као стање предупређења опште помирљивости. Поражавајућа апатија, као последица учестале спознаје неминовног биолошког гашења можда може да се удаљи од нас ако у том свеобухватном трагању посегнемо и за научним достигнућима и ако не бежимо од потпуно новог приступа пореклу живота. Можда је тај мрак, који нам свима следи, само одсуство рецептора за регистровање светлости. Можда на неком безбедном месту Неко чува нашу резервну матичну плочу или хард диск. Можда смо само биоразградиви рачунари? Можда… Мада, сада више нисам сигуран да ли је то утешна ил...

Х.Л.Борхес: ДРУГА ПЕСМА О ДАРОВИМА

Желим да захвалим божанском лавиринту последица и узрока за разноврсност живих бића која сачињавају овај чудни свет, за разум, који ће непрестанце сањати о плану лавиринта, за Јеленино лице и Одисејеву истрајност, за љубав која нам омогућава да видимо друге као што их види божанство, за тврди дијамант и неухватљиву воду, за алгебру, палату од драгоцених кристала, за мистични новац Ангелуса Силезијуса, за Шопенхауера, који је можда одгонетнуо свет, за блесак ватре који ниједно људско биће не може гледати без страха исконског, за махагониј, кедар и сандал, за хлеб и со, за тајну руже која нуди боју а не види је, за неке вечери и дане 1955, за тврдокорне гониче стоке што у равници пожурују крдо и зору, за јутро у Монтевидеу, за уметност пријатељства, за последњи дан Сократов, за речи које су једног сутона упућене са једног крста ка другом крсту, за онај сан Ислама који је обухватио хиљаду и једну ноћ, за онај други сан, о паклу, пламеној кули што очишћује ...

Омогућава Blogger

Укупно приказа странице