СВЕТЛОСНИ ПЛАЧ
Плачем над мртвим телом рањивог света сатрлог у тузи.
Дубока је патња што се као најлепши цвет рађа.
Живот је тек тренутак зачећа,
невидљивост је моја религија.
Не виде очи моје ништа до унутрашњости.
Само осећам. Апостолски. Разорно. Тамо где се бескрај расцветава.
Знам недосањаност да додирнем.
Питам се постоји ли неко ко зна топло пригрлити црнило?
И у колико ће се још даљина моја душа несретно утопити док не дође
довољно близу себи?
Док не постане љубави део.
Коментари
Постави коментар