Раговарали смо са Марком Станојевићем о слици човека и слици Бога, о бићу, духовној надградњи, просторима светлости, времену, пролазности...
Човек је слика Божје смрти?
Свет у коме живимо и поредак коме служимо у свакодневном животу жели да човек постане слика божије смрти и да као такав сам постане смрт кроз коју тоне и у којој се дави газећи по врлини и смислу, а све у име слободе, у име уживања, у име летовања, преједања, у име греха као таквог. Цео либерални поредак заправо жели да греху да легитимност и да живот у греху постане тзв. живот у слободи, јер је човеку омогућено да има све, све осим Бога, осим вере, зато је овом свету највећи непријатељ Црква и људи који желе да остваре свој смисао кроз веру, тај рат ће трајати, а на нама је да истрајемо у ономе, у шта верујемо.
Биће рушевина које се гради?
Биће остварује своју пуноћу и целину када своје ја сједини са богом: оно једино тада остварује живот, једино тада постоји и способно је да осети бесмртност и вечни простор у коме se се рађа непрекидно, све се мења говорио је још Хераклит, да се не може ући два пута у исту воду. Ако се као бића рађамо свакодневно и настајемо кроз смисао ми се приближавамо простору који је невидљива светлост, а та светлост нам омогућава да срцем опипамо лепоту и да свет који нас окружује и кроз који обитавамо доживимо на прави начин.
Време није пролазност већ усаглашавање наших даљина?
Када се оно за чиме смо чезнули појави у нама (у
одређеној мери), ми заправо усаглашавамо
време у коме смо се рађали са временом у коме се осећамо као целина и тада је
вечност присутна и опипљива, а ми се као бића осећамо ослобођено јер смо
наслутили бесмртност, све што се даље дешава је дубока глад за таквим простором
и наше уздизање кроз божански лик.
Коментари
Постави коментар