Мала
ми је ова кошуљица
у
коју ме већ пола вијека гурају
ту
нисам могла стати
ни
са шест и првом пјесмом
о
дјевојчици и мачету
ни
са петнаест
тридесет
а
тек сад
кад
личим на хоботницу
и
умјесто очима
гледам
цијелом кожом
и
кад су ми руке
као
меридијани
а
душа аморфна
прелијева
цури
клизи
концентришући
се по потреби
тамо
гдје је највише недостаје
збуњују
ме ови плићаци
који
сахну
чекајући
топљење ледника
и
тај дуго најављивани потоп
и
пишем
гола
док
ослушкујем
у ноћи
бат
корака
пустим
Невским
проспектом
Коментари
Постави коментар