Ја овим истим ножем
којим
сам грла бела
у
млад дуб, вршком, можем
насмешеног
анђела.
Ја,
нож у твојој руци,
срећан
где год се зарих,
у
грлу, у јабуци,
кад
стихом дуб резбарих.
Ја
– дршка, ја – сечиво
ја
– око ровашено,
ја
– дух, ја – крик, ја – ткиво,
ја
зло озлоглашено.
Ја,
фрула, коју дељкаш
између
два јуриша,
прободох
водени плашт,
и
све се, све се стиша.
Коментари
Постави коментар