Као прва књига у Поетикумовој библиотеци ИЗБОР, ускоро излази књига Николе Живановића ПЕСМЕ И ПОЕМЕ.
Николине песме, разгрнуле су саму суштину српског песништва, по-казујући ми где је био Миљковић, где Мија Павловић, чак Дучић. Јер његово песничко мливо најтачније наставља најскупоценију нит која се у овог лудог народа, и упркос томе лудилу протезала и протегла, како видим, до данас. Није ли Налог онај херојски марш из Поздрава комуни, па и даље, све до Мајаковског. Мали циклус Дани могао је написати само крвни наследник Миљковићев, можда Дисов. Све што од овог светог утопљеника нашег песништва, до оног другог, који пао је на београдској улици, Радовића, све што сам имао с њима и код њих, имам данас у Николе Живановића, чију песмарицу дочекујем са усхићењем.
Бора Ћосић
Само онај ко не мари за поезију живота може да одоли песништву Николе Живановића. Не читајте га, јер ће вам одузети дах.
Каже да воли дефиниције, а ја волим мистерију. Срећом, његове песме су без оштрих црта, опијајуће, с наговештајима који обећавају обиље животних тајни. Његове песме су блесак који моћно здружује таму и светлост. Зато ће ми ова књига бити блиска довек. Покајаће се свако ко ми се не придружи у њеном читању. Песника баш и не морамо осећати као сродника, али његове песме, рођене у правом облику и с правом мером, па ми се чини да их је сама природа створила, готово је немогуће не волети. Као игла су за тетовирање. Убадају нас и остављају загонетни траг на нашој кожи. Уче нас зашто у Србији вреди писати песме. Откривају нашу голотињу. Зато ће оне и трајати у окриљу српског песништва.
Јовица Аћин
Неки критичари смештали су га, врло похвално, и у поетичку близину Јована Христића, Ивана В. Лалића и Борислава Радовића. Мени се ипак чини да је Живановићев песнички глас довољно „инокосан” и довољно својеглав да се издваја из сваког, па и најпожељнијег друштва. А што се тиче његовог положаја у генерацији српских песника којој припада, ту му засигурно следује место у самом врху.
Стеван Тонтић
Коментари
Постави коментар