ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ ЈЕ ОПАСНА ИГРА

Разговор са Драганом Крагуљ о кроћењу стваралачких сила, тишини и њеној далекосежности, универзалности светла, писању...

Некад то нешто буде посве другачије?

Стих из пјесме Јесење мушкатле више је констатација него питање и у директној је вези с посматрањем свијета око себе и у себи. Када се овако извуче из цјелине пјесме може се тумачити на различите начине. На први поглед неодређеност (некад, нешто ) је чак иритантна, али "другачије" све објашњава. Управо нам то "другачије" помаже да изађемо на крај с том стваралачком аждајом у себи. Промјена перспективе, линије, технике, формата, можда учини да се искажемо на прави начин, да то "нешто" буде управо то што треба, да то "некад" буде када треба, а "другачије" једино могуће.

Сваки звук осим шапата је прегласан?

Тишина увијек прати сва важна дешавања. Бар секунд прије хаотичне галаме, буке и вике постоји та тишина као згуснути универзум прије Великог праска. Пјесма из које је узет овај стих има наслов Пјесма о шапутању, а могла се звати и Мук, јер у њој нема никаквих звукова, присутно је тек успорено кретање воде и човјека. Управо због те воде, која слуша и памти мора се шапутати. А и шапат се далеко чује.

Свијет кроз полузатворене очи?

Кад учите да цртате, најбоље видите шта сте урадили када се одмакнете и погледате урађено кроз полузатворене очи. Тако искључите периферни вид, фокусирате се на срж и видите све грешке и пропусте. Управо тако посматрам свијет, дјелић по дјелић, не бих ли у коначници сагледала праву слику свега.

Увијек у себи носим свијеће?

Новалис каже да су у пламену воштанице све снаге природе активне. Зато у себи носим свјетло за прошло, садашње и будуће, за друге и за себе. Та вертикала с пламтећом главицом тражи мир, поглед, контролу, фокусираност  и чини комуникацијски канал некада с неким, а некада са самим собом. Управо зато увијек у себи носим свијеће...

Ништа не могу да измислим?

Да се не бих мијешала у више законе стварања, камуфлирам пут на којем распоређујем играче (ријечи) и модификујем своју реалност. Све је подређено игри, а да би постали мајстори игре морамо савладати сва правила, ослободити се свих стега и издићи игру изнад свега. Писање поезије је опасна игра, али располагање енергијом написаног је спасоносно.