СНОВИ ИМАЈУ МАЧ СА ДВЕ ОШТРИЦЕ

Разговор са Иваном Новчићем о искуствима емирграције, о очувању и одрицању од националног индетитета, о бесмртним песницима, атентаторима. сновима...

Тако је, веруј ми, било у кавезу

У суштини, кавез се овде појављује као симболика искуства емиграције. И то оног емигрантског таласа који је настао после тзв. демократских промена. Европа је постала јазбина и уточиште за становнике оних земаља које нису успеле да после демократских промена побољшају у знатнијој мери своју економску ситуацију. Са једне стране она нуди благостање и егзистенцијални препород, а са друге празнину и отуђеност коју свака птица (са мало сјајнијим перјем) након извесног времена осети.

Свакога дана пада нам по један град

Поема Ситан кавез говори о том свету у којем се затекао, пре свега песник, без неког посебног одушевљења, али и без неке посебне резигнације према својој отаџбини, која му често није била благонаклона. Ипак, и поред песничког сазревања, нисам могао а да не приметим како се многи одричу свог националног идентитета, са неком врстом љутње према свом стаду. У томе ми је помогла изјава једног полу-Циганина, полу-Србина који у једној емисији о емигрантима изјављује: ја нисам Србин. То ме је подстакло да у другој песми Кусо и репато унесем овај феномен, Са једне стране овакве морбидне секвенце, а са друге Хандке који дубоко осећа трагедију једног народа, дубље од многих који су од ње узели и више него што су заслужили. Често сам ујутру пио кафу на тераси која је у том малом месту на самој граници са Холандијом гледала на једнобразне црепове немачких кућа. И на свакој се налазила немачка застава. Ми смо ипак спремнији, за разлику од њих, да своју спалимо.

Песник не може да умре

Можда је најтеже писати данас класичне љубавне песме, јер увек над вама стоји опасност од удара патетике. Зато сам у песми која је посвећена Пушкину желео да одговорим на питање:чему поезија данас? Тај двобој би био заборављен да се у близини руске степе на земљу није срушио песник. Двобој је постао бесмртан, јер је песник бесмртан. Оно што остаје иза нас као ствараоца, јаче је од свих личних пораза.

Крвљу пишући стихове на зиду

Исто то важи и за револуционара у песми Убица. Песник Гаврило је једини убица који је познатији од своје "жртве".

Увек се молим да ништа не сањам

Снови имају мач са две оштрице. Ружни снови се називају кошмари. Често нас плаше, јер су нека врста слутње. Јунак у песми Сомниа мортис не жели ништа да сања, јер има лоша искуства. Остаје му једино да се избори да задржи одсуство зависти и осећај за меру, две племените особине, како би лакше пребродио лицемерје савременог света који као код Његоша, што се више срећи пење, њему је срећа све мање позната.

(Цитати из књиге ПЕСМЕ О КАВЕЗУ, Поетикум Краљево 2020.)