Друга књига песама Војкана Миленковића Кошмари под измештеним небом изашла је прошле године у издању Медивест КТ из Ниша.
Ево шта је, између осталог написано у рецензији Биљане Станојевић:
На прво читање књиге песама овог интригантног песника, упркос звона са свих звоника одише ћутањем. Тишином која може да говори и више од речи, када песник то жели. А када чујемо тишину, она нас запљусне свом силином. Са њом се треба суочити, прихватити је и нужно је храбро признати да она, таква каква је постоји. Он је савремени еротичар. Основна црта његових песама јесте жена.
***
Залетео сам се у то покојно подне,
у раскораку, под твојим небом.
А моје је небо каљуга и немам стаза у откосу магли и киша.
Залетео сам се на то појило, на ребра
развезавши ти пупак,недоумицом семена што мирише на твоју крв.
А моја крв, за недоглед теби, за причест и исповедање.
Понео сам свог родитеља у себи.
Из уста,хлеб ми бежи.
Из уста, вино ми се просипа.
Кроз грло те обликујем, камен док успављујеш у моме имену.
Кроз грло те обликујем, птице док полећу са твојих дојки
Кроз грло ћеш ми босонога по костима, окупано оставити недостајање.
Испустио сам страх и сада ћу у прву земљу,
а шта ћеш ти са твојом чистотом у присуству обескриљеног.
Подвезали ми вилицу, над црном водом што једе ми лице.
Посечен посред сузе.Загледан у своју главу.
Изгризао сам мисли не доселивши те. Загледан у камен.
Јер трава зна шта је земља, а ја не могу ветра да се сетим.
Понављаш моју смрт, а ја не могу ватре да се сетим.
И имам право на несрећу. Месо је твоје, кавез мени.
Пипам прстима пољубац и грлим ти колена.
Са ветра одрао сам лишће, јер претесно је љубити тебе.
Са крајева твојих ширина, за тескобу у оку, посађена у мојој сузи.
Сва сам сећања на тебе, покуповао од других.
31.12.2017.
ић
Коментари
Постави коментар