Док гледам дете како се занесено игра
у току објаве Велике Пандемије,
помишљам да мора постојати вечност
а да не кажемо изричито: бесмртност
дела и душе.
Тај поглед, додир, сва отелотворења,
доступни са обе стране двосеклог тајанства:
то двојединство вечног реда и трајног мира
у слаткој обичности и непрестаном грчу
свакодневља.
Мора да постоји одлучујући постотак
правилног разумевања живота, који не би
да објасни свет колико да растумачи наше
смртоносне ране и предивне дане.
Мора да постоји
поверљива проверљивост пребивања
у законитом подвигу преживљавања,
који не би да овековечи ни мисао, ни доживљај,
ни васколику лепоту Непоновљивог, већ ово
заједништво у зазиђу штедрог Извољења, ову
мистерију прастарог познанства и непролазне
првотне потврде постојања.
Дечја игра која не зна за меру и време
док Зараза се шири из непознатих предела
и кроз непозната недела,
претпоставља да постоји мислено сусретиште
још у овоме свету, који се гаси за изумитеље
баснословних безболности и уступа место
умним незнанцима у привременом Бездану
Непролазног.
Мора да постоји
некакав уједначени раст у Назначењу, истински
срастао са спасењем пре коначне спознаје
избављења и докинутог света зла.
Коментари
Постави коментар