доживљавају кишу
која данас
суморно пљушти
лупајући бијесно по
старом затворском бетону .
Пркосно натмурени
ходају по киши
не придавајући јој ни
најмањи значај и
замишљено блуде
по бескрајним
хоризонтима маште
у свом далеком свијету
замишљајући сунчан дан .
Није најстрашније
бити заточен
међу зидинама , решеткама
и бодљикавом жицом ,
најстрашније је бити
окован духом у
ћелији бића и удисати
смрдљиву влагу изолације
сваки убоги дан .
Коментари
Постави коментар