и о тој узгред-смрти црне ти допру вести,
кад умре човек чији ропац си преспавао,
и кога нећеш никад и нигде жив сусрести,
одај му задњу пошту, застани и заћути,
затим се мало тежи и плављи где запути.
Кад умре човек туђин, безличник и незнанац,
а то је сваки човек, и злочинац и талац,
то су ти отац, мати, сестра и брат близанац,
а то си и ти самцит, сам себи страх и странац,
кад умре човек знај да и сви остали људи
за једну смрт су живљи, и за сан више будни.
Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани,
кад умре страшном смрћу и красном истовремце,
кад умре човек, сузо, ако те има, кани,
у име нерођене и недорасле деце,
чије се кости круне под звезданом куполом
у црн кам затабане спроводом, сном и колом.
Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен,
ти нећеш знати ко је од вас двојице први
умро, а ко остао да вежба умирање,
и ког ће голицати зраци, а кога црви,
све док се све површи и времства не уравне
и на крваве међе полегну мокре вране.
Кад умре теби сличан више него што можеш
да појмиш сав задубљен у огледало сопства,
и ти се спремај зелен да неодложно пођеш
у питомину горку, у светлосна прогонства,
јер је свакоме тако вишњи суд зацртао,
ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.
Кад умре неки тамо у челу ил зачељу,
и тебе косне нешто спрам срца и процвили,
неки пламичак људског родбинства што нас спаја,
објави вест радосну одавде до бескраја
да су се први човек који насели земљу
и последњи на свету напокон загрлили.
Коментари
Постави коментар