О чекањима
писане су песме, исповести
и службени извештаји...
Чекањима
разбијена су надања, уништаване жеље
и поверења,
а Чекања многих од нас
нису престала.
Чекали смо самоћама, гужвама и хаосима,
чекали смо половичним уверењима
и пољуљаним поуздањима у туђе врлине.
Чекали смо без подршке
и без знања о последицама,
без речи о кратком времену којим живот траје.
Чекали смо – нестајући,
без жаљења,
без сумњи,
без избора... рекло би се.
И ја сам једна од њих...
Између редова, у празним сатима,
верујућа
у испуњење жеље о Доласку
немогућег.
Чекајући
времену нисам успела да скратим трајање,
ни себи да оправдам јефтине продаје
свега
што требало је чувати као драгоценост.
Хриди обмана, јаруге слепила у чијим мраковима тражимо надања,
и ту, на странпутицама постојања,
једна бела душа
чека...
Нека јој је опроштено.
Као у песми...
Коментари
Постави коментар