Ћутке
подносимо закивак у крви рода прокаженог.
Шта
очекивати од Сунца у безбрижној путањи заједничкој
ако
нам свакодневље на нади злонамерно закида?
Ипак,
Повредивост не пориче Саобразних
сврховитост.
И
истрајношћу безнадежника самилошћу брижном
да је оснажимо спремни смо.
Вреди
живети за исходну Нормалност склада снисходног.
Вреди
живети за убоги иметак љубави умножен
непрекинутим
наслеђем исхода оплемењеног.
Вреди
живети за прожимање Незаборавом
који нас обострано од бесмисла спасава.
Чак
вреди поверењу недоследне и колебљиве Промисли
опростити.
Потврдом
вољених обележен, вреди живети.
Терет
памћења и отровни вишак прошлости
ваља
носити.
Ако
би се побољшање и окончало Неминовним,
верујемо
да је искорак из Привида ненарушив.
Искушење
које претходи исцељењу мелемно је
постојање
Посвећених.
Верујемо
да раслабљеност охрабрење је намењено
чистотом
Овенчанима.
Мада
све вредно у нама преокренуло се извртањем
времена
озлобљеног и поробљеношћу поднебља,
у
збиру љубави према благородном, у стицају
неподесном,
недужност смо учинили силом
ненаслутивом.
Истрајност
ненаклоњених простоти
у
доступност целости оздрављујуће
претворили
смо.
Исцељена
душа Отуђеног црвено је слово
у
нашем календару.
Коментари
Постави коментар