Неко те носи попут напрстка,
ил' као машну, згужвану крагну,
други, што те стеже дух би да клисне -
у руке ветра, у зуј пчела, к'о лутка
над коју смртници кашто се нагну
да јој шире уморне очи, да не кисне -
А нико, у бршљан недра, да вирне
који је био свештена богомоља
у којој свуноћ појали су жреци -
а ка небу су летеле елисе жирне,
с лужњака храста, док са поља
мака модрих марширали су свеци -
Лупајућ у клепетала, к'о у ватру
гашена млечјем челиња саћа,
у свету лажном, лишеном прозбе -
к'о једном као Мојсеј у шатру
божанску ступи, тај се не враћа
на петпарачке доконих гозбе -
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар