горо, ле, горо зелена,*
видим без рогова јелена,
чујем његов тужни урлик.
И видим месец жут
уплетеног у сенке, црно грање,
не могу да ћутим,
певати је мени морање.
И видим низ воду пут,
што води кроз Гвоздена врата,
и чујем како на месечину
лају пси рата.
Даве ме ветрови са обале обе,
кроз сузне пролазим тескобе,
али не могу да ћутим,
нове речи већ слутим:
докле, докле више сеобе...
Устави буре у мени, Господе,
нек мирно теку речи,
нека ме путеви твоји к ушћу воде.
* Народна лирска песма источне Србије
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар