Теслина голубица
Улетела је у собу, последњи пут,
Очима у очи, да не заборавим,
Блеснула ко сунце, у мени мрак расут,
Не могу од тада да се опоравим,
Она није мртва, дошла ми, да каже
Да смрт не постоји кад није у уму,
Ко у то још сумња, своју душу лаже,Вечност у тренутку губи се у шуму
И трзају њених, анђеоских крила,
Остадох без мисли, моја љубав била,
Пахуља од перја нестала на столу,
У њујоршкој ноћи, трептавих неонки
Скрушен и сад чекам, ко монах хотелски,
Да јој се придружим и одолим болу.
Коментари
Постави коментар