Свети краљ са свећом с фреске је сишао,
Уназад тече стара Грачаница,
Чека, сви да клону, у сан се претворе,
У песми и бдењу монах да не чује
Док слаткоречив дух шапатом опија,
И не сме сазнати да се ишуњао
Господар у хладноватреној одежди
Како у наручју своју цркву носи,
Приштину, Милутин Сизиф православља,
У мраку без звезда узалуд тражи,
Не наилази на зидине двора,
На капији страже, нема верних слугу,
У конаку гласа, ни краљичиног смеха,
Само мркли одсјај сада туђег града,
Иза завеса ме, не желе да виде,
У праскозорје препознах то место,
Морам у манастир, натраг, опет, шта ћу,
Време да преварим могу само једном
Када мојих живих нема да се врате.
Коментари
Постави коментар