До када
можемо да
патимо ваљано?
Пре него
што нас Зло
пронађе
разменићемо епилоге
смисла успутног,
дивићемо се
ћудима и чудима
Јестаства
неприкосновеног.
До када
можемо да ваљано
волимо
часну реч
Промисла непогрешивог
у неприметног
страдања свакодневици?
Оно за
чиме жудимо
спознаја је вештог
одлагања Неодложног,
сазнање о томе како је
неопходна тихост
пострадала у
дивоти горчине прилагодљиве,
у неодмереној тежини
животне слаткоће.
До када
можемо да
миримо плодове духовне
и посусталу трпњу Позајмљеног?
Не дешава се ништа
друго до превасходно
самовлашће
пролазности одвојене од многобројних
облика умирања.
Докле
можемо ваљано
да носимо утеху свих
ожалошћених,
докле
ће да злоставља осветољубива ситничавост
Преживелог?
Пре него
што нас Зло
пронађе кукавички сакривене у нади
разменићемо највиша
звања
ведрине поднебеског света,
разменићемо преке
потребе Непорецивог,
објединићемо
буре
страсти у срцу
окамењеном.
Коментари
Постави коментар