помислићу
можда не лаже
можда постоји магија
можда има живота у сланим таласима мртвог мора
повероваћу
у бајке
у хероје
у петра пана и neverneverland
умео сам тако
некада
можда не тако давно
веровати
без очију
без доказа
без храма и ватре у храму
био сам свећа што се палила на додир ветра
био сам пахуља што није посустајала пред сунцем
био сам и нестајао
на њиховим лицима
у њиховим причама
на њиховим грудима
у њиховим обећањима
на њиховим телима
у њиховим заклетвама
био сам бог од мехура
био сам олимп на ролшуама
био сам и нестајао
попут сенки
попут једнорога
попут панонског мора
понирао сам и мицао понорима мрак са очију
лепио крила палим анђелима
био сам небо и на небу пустиња
комадао себе и хранио гладне
точио себе и појио жедне
кротио туђу бол и мазао им ране својом кожом
својом кожом разапетим шатором
за све болесне бескућне и босе
за све куге лепре и тифусе
за све тигрице са подвијеним репом
избледелим шарама и промуклим гласом
немој
немој ми рећи волим те
повероваћу
повероваћу да се може умрети двапут
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар