Би ли прихватила да те волим из таме
док лутам понорима порока и зала?
Јер ти нудим венце одбачене славе
и у њима пожуду лишену греха и срама.
Са путовања сред прогнане осаме
носим боемске сувенире патње и јада.
Би ли прихватила да те мрак такне,
обгрли око струка као ја некада?
Би ли прихватила да те милујем сузама
којима удишем дим земаљског пакла?
Погледај плодове у увелим ружама,
сломљених ваза крвавим комадићима стакла.
Отвори ми ране исцељене црним музама
и осети у грудима како ми букти ватра.
Би ли са мном по трњу хадском пузала
обесхрабрена духа, живота кратка?
Би ли прихватила да у недођију поново одем,
да се храним болом и због њега плачем?
Из ње да донесем ужас голем,
са њим се борим огњем и мачем;
да ме језицима оштрим распори на две поле
и клонем телом под пожртвованим врачем?
Би ли да те очи моје умируће моле
побегла неком бољем, моћнијем, јачем?
Би ли прихватила на крају да ме смртно раниш
и над беживотним лешем горко ридаш?
Желео бих да се на оток где те запросих вратиш
и завет вечни одлучно покидаш.
Када у наручју Бога коначно схватиш,
престанеш да бесмисао молитвама питаш -
би ли могла да Празнину снажиш,
мени за помен у трагедији уживаш?
Фото: Јелена Жаревац
Коментари
Постави коментар