застала је пјеснички
и пишем збирку у прози
а пошто је поезија проза
проза лирика а лирика
ни не постоји то је ок
примјерци оваквог естете
могу се срести било гдје
у чају... искашљавању
стиху трамвају крмећару
али увијек у поезији
па макар и у прози
јер све се код њега римује
а неће да се римује ништа
као и он све ће да римује
а неће да римује ништа
а да га ни не питаш
рећи ће прво да не чита
можда дучића свеједно
и све што је превазиђено
и друго да уочиш пажљиво
између тупих редова
прозног халуцинирања
како све је ту модерно
пјесничко и ново
а сада просто примитивно
лирично посматрано
ова естетска проблематика
је концепција умјетничке
уобразиље заточеника
под теретом сила
академског пјесничког вишка
надобудно оснажена
искривљеном представом
о писању "поезије"
опет можда у прози
Коментари
Постави коментар