Белина пригушена
измаглицом једнака је тами,
овде, иза слеђеног
сумрака Неупитног.
Сркућемо
кувано вино оплемењено песмама
тек
објављене збирке.
Поглед кроз прозор кафане из које се вековима
одлазило
право у рат:
промрзли
призор непроменљивог,
упокојено сећање
на зимску идилу.
Олистали или
завејани свет свагдашњег
дарованом
постојању јесте брана неприродна,
непробојна.
Тајна и одговор.
Не-одговор,
па тајна.
Вејавица
одлаже смрт подложна непрестаном
обнављању
приповести о Достижном Зимзеленом.
Прелиставамо нове
песме:
јесте
угодна твар неке друге стварности
света бездомног.
Треба
запамтити ово ишчитавање
ништења неподесног у чудесном,
треба
очувати овај мир жртве
спремне да
надмаши спасоносје
богопримства.
Треба у
недрима носити кроз сметове
све што није
оживотворено услишеном
молитвом, а
јесте песмом,
све до
кончине усаглашене
Пребогатим у
дубини и тихости срца.
Разор,
одговор- па тајна.
Недокучиво
читање Уравнотеженог
не губи
ништа од изокренуте стварности
Непролазног.
Коментари
Постави коментар