обећаном земљом уређеног богоодступништва.
Поновићеш, невољно и оправдано,
мада недостојан си и уплашен данима
што промишљају вечност праведника,
ушушкан губитком једног давног родитељства.
Поновићеш,
јер Зло се дешава бајковито као цветање
у негованом воћњаку,
јер непрестано пресуђивани смо Туђином.
Поновићеш подвиг
ако коначно помириш
Несумњиво Непоновљиво и Никада Задовољено.
Поновићеш,
мада још не знамо
шта Неизбежном даје оправданост Потоњег,
шта бесмисао даје почетном Исходу.
Несхваћени и с предумишљајем осветничким
занемарени у недореченим расколима Долазећег,
Постање лажно, у потчињености произвољног
и променљивог, морамо да поновимо,
овога пута са ужасом срећног човека
у непомирљивости доживотно игладнелог и босоногог.
И ти поновићеш подвиг,
волећеш све што из руке је разнородних створитеља,
мада изван трпљења, изван пострадања, нада
те је раслабила.
Поновићеш,
мада више не примећујеш сагласје благородног
и благодатног.
Победићеш разарајуће странствовање у Непролазном
новом тврдом вером у помоћ Божју.
И последња је прилика да победимо себе
мирећи срећно уздржање и тужну пролазност.
Последња је прилика да и ти пригрлиш
оберучке непоновљивост и погибељ.
Да страх приближиш непрегледном Страху,
да патњу приложиш нараздвојивој Патњи,
да губитак придружиш свеопштем Губитку.
Последња је прилика да радујеш се
што смртан си,
а Првоначелно здраво је и право
још за твога живота.
Последња је прилика да подвиг, саборни и сабрани, поновимо:
ту, где се отвори Књига живота и смрти, уписаћемо
своје „јесте и биће“, своје „сада и увек“.
Коментари
Постави коментар