О књизи Милица Миленковић,између осталог каже, да је Новчић инициравши одређено време насловном синтагмом После потопа одлучио да читаоцу понуди хронос своје збирке као једну од важнијих референци и карактеристика онога о чему пева. Метафоричким и симболичким насловом како књиге тако и насловне песме, Новчић „потопом“ одређује и топос – „тамо“ где „боље да умрли смо“, „у јазбини некој“, јер„тамо“ лудница је из које се побегло. Но иста лудница „и овде нас чека“ што значи да се није много одмакло и да овај овде Арарат није острво спаса већ „споменик на којем“ лирског ја још увек „нема“, али они који су уписани знају разлог страдања: Уби нас неправда. Потопом је, дакле, одређено место и време страдања, наше скорашње време из којег су преживела тела субјеката, „каљавих од муља“, опрана шмрком крви наместо водом. Из једног потопа ушло се у други и Новчићева збирка песама управо то и приказује – како изгледа овај савремени потоп – и – зашто је до њега дошло или које су то тачке иницијације потопа, стубови потопа једног друштва.
Она примећује да је лирско „ми“ ове поезије најбоље дефинисано песмом „Повратници“ која сведочи о губитку наде, о парадоксалној ситуацији у којој се налазимо: „Кад нас је походио мир/ тек тада је почео рат/ када смо заокружили границе/ тек тада су нестале линије/ / када смо одахнули/ тек тада је почела тескоба/ када је почело да нас нема/ тек тада смо сазнали да нас има/ и ушло је зло/ и у нама/ и у њима".
Иван Рајовић истиче да су Новчићеве песме минијатуре глобалног суноврата којима се нема шта додати, нити на било који начин кориговати и оне функционишу само такве какве јесу, на момента болно сурове, убитачно отрежњујуће, саркастичне али истовремено и фактичке и фактографске реминисценције са поентом, које остају као својеврсни запис о времену садашњем и тренутку потопа, односно постпотопског ништавила.
Он још каже да Новчић не тражи теме за своје песме у имагинацији, машти и ирационалном свету свог подсвесног или несвесног, не, он је схватио да је оно што животом називамо много инспиративније, ирационалније и луђе и то је тај мајдан из којег он вади мотиве и претаче их у песме не устручавајући се да нам јасно, да јасније не може бити, саопшти да је све о чему пише доживео, проживео или још увек проживљава.
Александар Марић каже поред осталог и да у отклону од субјективног, запажамо да се Новчић у овој књизи бави односом политике и поезије, религије и потпуне безидејности, верности и невере, односом прошлости и будућности који се у садашњости манифестује, границом муке и трпљења које човек може да поднесе. Бави се и дневним темама као што су миграције или чланци из црне хронике, бави се једном речју апокалиптичним светом, који он назива постпотопским. Послератним, међуратним, духовно ратним временом, националном свешћу и њеним узлетом и суновратом. Не знам да ли би ова књига могла неком од читалаца да послужи као појас за спасавање за време миграција преко мутних вода до обећаних земаља или барем до мирних лука Жиче и Студенице, али ће неке сигурно подсетити да им је такав појас спасења потребан и да ће се код неких сигурно укључити, деактивирани и демонтирани аларми, који позивају на буђење и свесно трагање за животом достојним човека.
Коментари
Постави коментар