Још као његушко дијете
имао сам шареног ждријепца.
То ми је била прва играчка.
Како да се не сјећам - а нађем
коцку шећера: то је било за коња.
Када ме чека, па чека,
а мене нема, па нема,
бије копитом, ливада одлијеже.
Волио сам да ми се коњи радују:
шарац, вранац, зеленко... ма сваки!
Јахао сам на голе сапи чикајући да ме
бар једном збаци. Кад сјашем, крадом
су загледивали – како ја то пријенем,
да није неко љепило, шта ли је.
А седла кад сам се домогао,
е, то бијаше престо! Могао сам
на њему до Петрограда.
Но, кад падох на постељу, нудили
су ми свашта: мед од глога, сок од шипка,
козји сир, ово, оно... све слатко,
слано у олтару справљено.
Тада сам само желио да џилитнем
вранца уз Подловћенски долац,
да ме не збаци до Језерскога врха.
Коментари
Постави коментар