 |
| Акварел Здравка Мандића |
Како је тихо овде
над гором и водом скрито
место, где те незнано воде
самом послушању, пред скитом
Извесност, у неизвесном своде
небеска доручја, молитва.
У тихости, Теби, Господе
погнута свака твар.
Како је добро, што све је
утишано до слушности
срца, пред ухом, где је
отворено у простодушности.
Какo је лепо, што смо
иза света, и бесомучне стрке
измакли за корак, а космос
загледан, међ` монахе и цврчке
Како је тихо овде
где су у брекињама бескраја
сва услишања; и стари зов где
се у речима спаја
И у пештери, где нико, гост чест,
не ремети молитву, Теби, Господе,
где пустињаку анђели доносе причест,
нек путеви нас нечујно воде.
Коментари
Постави коментар